Veljko Petranović: MI, NARKOMANI
2010, roman, 136 str.
*Ovo izdanje je trenutno na rasprodaji: http://www.facebook.com/
Cena: 200 RSD
Veljko Petranović: WE, THE JUNKIES
2010, novel, 136 pages
Language: Serbian
Price: 200 RSD
*This book is currently on sale: http://www.facebook.com/
Veljko Petranović (1981, Beograd). Piše prozu, a kao novinar radio je u dnevnim listovima. Pisao je kolumne za internet portale www.studentfitness.com i www.fuckb92.com. Bavio se glumom, plesom i bodibildingom. Radio je kao perač automobila, prodavac usisivača, lični trener i carinski agent. Živi u Beogradu.
Mi, narkomani je njegov prvi roman.
2010, roman, 136 str.
*Ovo izdanje je trenutno na rasprodaji: http://www.facebook.com/
Cena: 200 RSD
Veljko Petranović: WE, THE JUNKIES
2010, novel, 136 pages
Language: Serbian
Price: 200 RSD
*This book is currently on sale: http://www.facebook.com/
– Reci mi, zbog čega si ti ovde?
– Pa, policija me je uhvatila više puta u posedu trave. Pošto sam kršio uslovnu kaznu od ranije, rekao sam da sam zavisan, i, eto me ovde.
Suzana me je pažljivo pogledala. Imala je velike, pametne oči.
– Da li smatraš da si zavisan?
– Smatram.
– I, želiš da se lečiš?
– Da.
U Zavodu možeš biti samo dobrovoljno. Da sam rekao šta sam zaista mislio, ne bi me primili na terapiju.
– Za tvoje lečenje, neophodno je da imaš saradnika. Ko će biti tvoj saradnik?
– Majka.
– A otac? Zna li on za problem?
– Zna, i zbog toga se ne slažemo baš najbolje.
– Šta to tačno znači?
– Znači da ne razgovaramo.
– A koliko dugo si u problemu?
– Pa, jedno tri godine, manje-više.
– Manje ili više?
– Manje.
Iz ugla sobe zagledao me je jedan sedi četrdesetogodišnjak. Bio je visok i imao je neverovatno veliku glavu. Čitavo vreme je ćutao i posmatrao me iza naočara. Izgledao je kao fini policijski inspektor. Delovao je inteligentno.
– Pošto ću biti na odmoru, možeš da dođeš na grupnu terapiju tek za tri nedelje. Imaš li neko pitanje? – zanimalo je Suzanu.
Odgovorio sam odrečno, pozdravio se i otišao. Tri nedelje kasnije, moje lečenje je moglo da počne.
– Pa, policija me je uhvatila više puta u posedu trave. Pošto sam kršio uslovnu kaznu od ranije, rekao sam da sam zavisan, i, eto me ovde.
Suzana me je pažljivo pogledala. Imala je velike, pametne oči.
– Da li smatraš da si zavisan?
– Smatram.
– I, želiš da se lečiš?
– Da.
U Zavodu možeš biti samo dobrovoljno. Da sam rekao šta sam zaista mislio, ne bi me primili na terapiju.
– Za tvoje lečenje, neophodno je da imaš saradnika. Ko će biti tvoj saradnik?
– Majka.
– A otac? Zna li on za problem?
– Zna, i zbog toga se ne slažemo baš najbolje.
– Šta to tačno znači?
– Znači da ne razgovaramo.
– A koliko dugo si u problemu?
– Pa, jedno tri godine, manje-više.
– Manje ili više?
– Manje.
Iz ugla sobe zagledao me je jedan sedi četrdesetogodišnjak. Bio je visok i imao je neverovatno veliku glavu. Čitavo vreme je ćutao i posmatrao me iza naočara. Izgledao je kao fini policijski inspektor. Delovao je inteligentno.
– Pošto ću biti na odmoru, možeš da dođeš na grupnu terapiju tek za tri nedelje. Imaš li neko pitanje? – zanimalo je Suzanu.
Odgovorio sam odrečno, pozdravio se i otišao. Tri nedelje kasnije, moje lečenje je moglo da počne.
Veljko Petranović (1981, Beograd). Piše prozu, a kao novinar radio je u dnevnim listovima. Pisao je kolumne za internet portale www.studentfitness.com i www.fuckb92.com. Bavio se glumom, plesom i bodibildingom. Radio je kao perač automobila, prodavac usisivača, lični trener i carinski agent. Živi u Beogradu.Mi, narkomani je njegov prvi roman.
Нема коментара:
Постави коментар